Japanske prepelice

0

Japanska prepelica živi u divljem stanju na azijskom istoku gde se gnezdi od Bajkalskog jezera do Japana. Prema pisanju Delacour- a u toku leta i jeseni kreće se u pravcu severjug, iz severoistočnih provincija u jugoistočne, a u proleće se vraćaju obrnutim pravcem.

Zimu provode u Indokini, naročito u severnim delovima ove zemlje, a zatim u Tajlandu i južnoj Kini. Takođe, autor Toisće smatra da se veliki broj prepelica seli i prezimi u istočnoj Kini, jer su u tom godišnjem dobu ulovljene u velikom broju.

Prolećna migracija je značajnija od jesenje, jer se ptice sakupljaju u većim jatima, a i samo vreme seobe je kraće.

Orijentalna vrsta Coturnix coturnix japonica može se smatrati najpogodnijom u pogledu pripitomljavanja. Ne zna se da li je ona takva zbog svoje urođene naklonosti, ili zbog promenljivih pojava. Takođe, nije nam poznato u kakvoj je meri na to uticalo zalaganje Japanaca.

Iako je evropsku prepelicu, koja u jesen migrira na jug preko Mediterana, lako uhvatiti mrežom jer je izmorena od dugog puta, u staroegipatskim i biblijskim arhivama ne postoje indicije da je ikad pokušavan uzgoj i pripitomljavanje evropske prepelice.

Prvi pisani izvori o pripitomljenim prepelicama u Japanu datiraju iz 12. Stoleća. Te ptice su u početku uzgajane zbog pevanja. Zapisano je da se japanski car hranio mesom prepelice, kako bi bolje podnosio tuberkulozu od koje je bolovao, i od tada je počeo ozbiljan uzgoj prepelica u Japanu u cilju produkcije mesa i jaja. Po autoru Howes-y (1964) , preokret u uzgoju prepelica u Japanu dogodio se u drugoj polovini 19. Veka. Već 1910. God. Veštački uzgoj prepelica u cilju proizvodnje mesa i jaja bio je široko rasprostranjen. U vremenu od 1910. Do 1941. Godine populacija prepelica u Japanu naglo je porasla, naročito oko Tokija, Nagoje, Mishime i Tojohashia. To je, takođe, bio period japanske imperijalne ekspanzije i u to vreme je uzgoj pripitomljenih japanskih prepelica počeo u Koreji, Kini, Tajvanu i Hong Kongu, a kasnije se proširio po čitavoj jugoistočnoj Aziji.

U svakom slučaju, prepelice su pripitomljene na Dalekom istoku, a ne na Bliskom istoku, kako su to svojevremeno tvrdili neki autori.

Više zbog kurioziteta nego zbog praktične vrednosti citiraćemo jedan stari orijentalni način pripitomljavanja prepelica o čemu je pisao La Touche, koji je čuven po opisivanju kineskih običaja. „Oni bi (Kinezi) umočili ove ptice u topao čaj, a zatim bi ih stavili u rukave da se osuše, a zatim nahranili.“ To bi ponavljali nekoliko puta, i posle toga one su, navodno, bile jako pitome. Da li je istina ili laž? U svakom slučaju, lepa legenda.

Na severoistoku Azije, u Japanu, u kavezima se gaji SoŠpnh soŠgšh jarošsa već nekoliko vekova, pa se smatra da se ona sada nalazi u polupripitomljenom stanju ili na putu da se sasvim odomaći i pripitomi. Ova prepelica se u Japanu držala, i još uvek se drži, u kavezu zbog njenog pevanja. Međutim, zbog jaja i mesa industrijski se gaji u velikom broju ne samo u Japanu, već takođe, u SAD i mnogim zemljama Evrope. Prema mišljenju japanskog ornitologa Taka Tsukasa, ova prepelica se drži u kavezima zbog pevanja, koje se razlikuje od onog kojim se odlikuje divlja vrsta od koje potiču. Poludomaća prepelica, kako je još zovu, ispušta karakterističan glas, koji se razlikuje od glasa divlje prepelice.

Izgleda da ovaj stil pevanja predstavlja ponos ljubitelja prepeličije pesme, te da najveću cenu na tržipggu postižu one prepelice koje najduže pevaju. Najbolje „pevačice“, koje se u Japanu pokazuju na javnim mestima, restoranima i klubovima dobijaju nagrade, daju im se određena imena i upisuju u naročite registre, kao što se radi sa psima; znači neka vrsta pedigrea. Vrlo često se organizuju takmiče – nja u pevanju najboljih primeraka, kao i opklade što je običaj u toj zemlji. Bogati Japanci drže svoje „šampione“ u specijalnim kavezima od drveta, plemenitih metala ili, čak, slonovače, specijalno ukrašenim umetničkim školjkama i svilom.

U kavezima se drži po par ptida, jer je parenje povezano sa pevanjem. Naši uzgajivači japanskih prepelica ne mogu je zamisliti kao pticu pevačicu koja ima melodičan i ugodan glas. Treba napomenuti da su Japanci osnovali „Japansko društvo za gajenje prepelica“, sa kapitalom od 10 miliona jena.

Japanska prepelica preneta je u Evropu iz Japana tek početkom prošlog veka, dok se ona u Kini gaji već nekoliko stotina godina. Italija je prva zemlja u Evropi koja je počela da ovu prepelicu masovnije gaji zbog visokog kvaliteta mesa i jaja.

Osnovne morfološke osobine

Polne razlike između mužjaka i ženke, koje se ispoljavaju sporednim znacima, sastoje se kod japanske prepelice isključivo u boji perja (ne uzimajući u obzir pevanje i ponašanje uopšte). Ova razlika nije na prvi pogled jasno izražena. Koka se od petla razlikuje vrlo malo i to samo po boji perja. Gornja površina tela ima istu boju, razlika je samo u boji vrata i grudi.

Telesna težina odrasle prepelide kreće se od 105 grama kod mužjaka do 130 grama kod ženke.

Osnovna boja perja je smeđesiva. Svako pero ima u sredini jednu crtu svetle boje, koja se razlikuje od ostalih delova pera. Na tamnoj glavi nalaze se sa strane, iznad očiju, dve pruge beličastoriđe boje.

Mužjak ima crvenkastosmeđe perje na guši, a na bočnim delovima tela perje življe boje. Odrasla ženka nepggo je teža od mužjaka, boja perja je slična mužjaku, izuzev perja na vratu i gornjem delu prsa, koje je svetlij? Sa tamnim poprečnim prugama. Dužina krila kod japanske prepelice iznosi od 91 do 104 mm, dok kod evropske divlje prepelice iznosi od 103 do 117 mm.

Među obeležja seksualne razlike može se, bez sumnje, ubrojiti složenost ponašanja, koje je tipično za jedan i drugi pol.

Borbenost koja je karakteristična kod mužjaka fazana, takođe, je razvijena i kod prepelice. Ta borbenost između mužjaka, iskorišćena je u sportske ciljeve u Kini i Japanu. Mužjaci se razlikuju i po udvaračkom ponašanju, dominaciji nad drugim mužjakom kao i opštem držanju tela. Ponašanje mužjaka pred drugim rivalom može biti drugačije od ponašanja kad je sam sa ženkom, ili kad ima priliku da se pari sa više ženki. Mužjaci su vrlo agresivni udvarači i često kopuliraju kad im se pruži prilika.

Prihvatljivo ponašanje ženke se sastoji od klecanja i stajanja ispred mužjaka, dok odbijanje mužjaka izražava ak – tivnim izbegavanjem i kljucanjem mužjaka, što ovisi od to – ga da li je spremna za parenje, kao i od toga da li želi do – tičnog udvarača.
Udvaranje i pokušaji parenja sastoje se u kruženju oko ženke ukočenim hodom visoko dignute glave, zatim, hvatanjem perja na prsima ženke, penjanjem na ženku i kontaktiranjem kloake. Mužjaci izbacuju velike količine sperme po kopulaciji.

Mlade prepelice su prekrivene paperjem čija je osnovna boja riđa. Duž leđa postoje tamnije pruge, a na krilima crnkaste mrlje. Ostali delovi leđa, vrata, donji deo guše su riđe boje prekriveni tamnim tačkicama. Tek izlegli pilići teže između 6 i 7 grama, ali prvih par dana naglo dobijaju na težini. Jednodnevni pilići tek što se osuše, veseli su i pokušavaju da hodaju. Kada mladunci zamene paperje perjem, treba sa njima postupati isto kao s njihovim roditeljima. Nakon četiri nedelje imaju kompletno perje. Donekle je moguće razlikovati polove već treće nedelje po boji perja na prsima mužjaka, koje je cimet boje. Ta metoda određivanja pola je nepouzdana, jer ima puno odraslih mužjaka koji nemaju perje boje cimeta na prsima.


Share.

Leave A Reply

error: Sadržaj je zaštićen !!