Rasad predstavlja mladu biljku u fazi kada ima 4-10 stalnih listova, proizvedenu u zaštićenom prostoru ili otvorenoj leji. Proizvodnjom povrća preko rasada omogućuje se uspešno gajenje toploljubivih vrsta u kontinentalnim uslovima, jer se skraćuje potrebno vreme za rast biljke na otvorenom polju. Pošto se rasad gaji u kontrolisanim uslovima, biljke se optimalno razvijaju. U rasadničkom periodu većina povrtarskih biljaka prolazi prvih četiri do pet etapa organogeneze. Zato od uslova uspevanja u ovom periodu ne zavisi samo spoljašnji izgled (visina biljke, raspored listova, moćnost i razgranatost korena) nego i mogućnost da biljka ranije ili kasnije cveta i ostvari visok prinos. Gajenjem povrtarskih kultura preko rasada, osim ranijeg dospevanja, obezbeđuje se bolje korišćenje površine.
Rasad za svaku vrstu u vreme sadnje mora biti optimalno razvijen, što omogućava brzo obnavljanje korena i dalji rast biljke. Suviše mlad rasad brzo se ukorenjuje, ali sporije raste, dok suviše star rasad sporije obnavlja korenov sistem i zbog toga se izvestan broj listova suši.
Rasad iz saksija
Zbog mogućnosti gubitaka, prilikom gajenja nepikiranog rasada uvek se planira 20-25%, a pikiranog 10-15% biljaka više nego što je potrebno za jedinicu površine.
Rasad povrća se proizvodi najčešće u zaštićenom prostoru a za kasnu proizvodnju na otvorenom polju, može i na otvorenim lejama. Svi oblici zaštićenog prostora pokrivenog plastikom mogu se koristiti za proizvodnju rasada. Rasad u plastenicima se može proizvoditi za potrebe samog proizvođača, a može se organizovati i tržišna kontinuirana proizvodnja rasada različitih kultura. Najbolji objekti su sa dopunskim zagrevanjem vazduha i zemljišta sa mogućnošću regulisanja temperature, svetlosti, vlage i ishrane. U objektima sa grejanjem gaji se rani rasad koji se sadi 60-80 dana posle nicanja, i najčešće se proizvodi pikiranjem (sem kod krastavaca, dinje, lubenice).
Objekti bez dopunskog zagrevanja (tuneli) koriste se za proizvodnju srednje ranog ili kasnog rasada, jer je u njima setva moguća tek u martu za vrste manje osetljive na mraz, a krajem marta i početkom aprila za osetljive vrste (paprika).
Objekti prekriveni plastičnom folijom koja propušta ultraljubičaste zrtike pogodniji su za proizvodnju rasada za otvoreno polje u odnosu na staklenik, jer je rasad bolje prilagođen spoljnim uslovima. Medutim, pri gajenju rasada, bez obzira na tip objekta, moraju se obezbediti optimalni uslovi koji su različiti u zavisnosti od vrste.
Rasad povrća može biti rani, srednje rani i kasni, zatim rasad “golih žila” i iz saksija i kontejnera.
Rani rasad se presađuje u fazi kotiledona ili prvog pravog lista (pikiranje se može raditi jednom ili dva puta). Pikiranje i presađivanje mladih tek izniklih biljaka znači uštedu energije i prostora za prvih 8-15 dana gajenja rasada. Ovo je najčešći način gajenja rasada za proizvodnju u plastenicima i za ranu proizvodnju u bašti.
Gusti rasad (golih žila) namenjen je za gajenje najčešće srednje ranog i kasnog povrća na njivi, ređe za gajenje u zaštićenoj bašti.
Rasad iz saksija, hranljivih kocki, “džifi” saksija, kontejnera i plastičnih vreća gaji se sa pikiranjem, ili bez njega. Bez pikiranja se gaje vrste koje ne podnose presađivanje, zatim u tzv. industrijskoj proizvodnji i pri setvi piliranog semena.
Priprema plastenika za proizvodnju rasada
Rasad u plasteniku može se proizvoditi na zemljištu koje pokriva takav objekat ili se na površinu u plasteniku unosi zemljišna smeša. U objektima bez grejanja može se na zemljište uneti sloj svežeg stajnjaka (30-40 cm). Stajnjak se unosi ravnomemo u slojevima, raširi i sabije. Kada počne razlaganje i zagrevanje stajnjaka (puši se) unosi se sloj od 10-15 cm zemljišne smeše. Zemljišna smeša treba da je prethodno sterilisana, najbolje toplom parom (ili se tretiranje insekticidima i fungicidima obavlja unutar objekta). Hemijska dezinfekcija supstrata ili zemlje obavlja se basamid granulatom 60 g/m2 i dazometom.
Pri proizvodnji rasada na zemljistu pokrivenom plastikom unosi se 3-5kg zgorelog stajnjaka i 30-100g NPK đubriva (15:15:15) na kvadratni metar ili đubriva kao što je cropcare u količini 50-100 g/m2. Zatim se zemljište obradi na 20-25 cm (da se stajnjak i hranivo izmešaju) i površinski pripremi za setvu. Pre setve veoma je važno formiranje leja za setvu čija širina treba da je 120-150 cm, odnosno takva da omogućuje radove sa staza. Leje se prave u pravcu duže strane objekta.
Pri gajenju rasada u sajcsijama, hranljivim kockama, džifi saksijama i kontejnerima oni se pune kvalitetnom zemljiisnom smešom.
Za ravnu njivsku proizvodnju, kao i za gajenje povrća u plastenicima bez grejanja, rasad se može gajiti u toploj leji. . Kada se podiže nova leja, sve radove: kopanje, trasiranje puta i pravljenje delova za leju treba obaviti u jesen. Petnaest dana pre gajenja očisti se trap od odronjene zemlje, poprave ostali delovi leje i prilazi.
Pri zagrevanju biotermičkim materijalom, u neposrednu blizinu leja dopreme se stajnjak i hranljivi supstrat.
U trap se stavlja (10-15 cm) izolaciono-drenažni sloj (kukuruzovina, suncokretove stabiljke) koji sprečava gubljenje toplote i upija i zadržava suvišnu vodu u leji. Na ovaj sloj stavlja se sloj stajnjaka debljine od 30-60 cm (februar-mart), izuzetno do 80 cm (januar).
Ako se u leju (a tako se radi i u plasteniku) slaže topao stajnjak (koji se puši), mikroorganizmi su aktivni i razlaganje je u toku. Zato se odmah posle punjenja svaki sloj (20-30 cm) ravnomemo sabija da bi se usporilo razlaganje. Najbolje je da se sabija gaženjem po dasci, koja se postepeno premešta po površini i tako ceo sloj ravno memo sabije, ili se sabija valjkom, što je bitno za ravnomeran rast biljaka.
U hladnom stajnjaku prekidaju se mikrobiološki procesi. Ovakav stajnjak treba lzmešati s toplim i tu mešavinu, dobro “raščešljanu” rastresitu, treba ubaciti odjednom u trap i ne sabijati, a leja se potom zatvori. U toku 4-6 dana ovaj rastresiti stajnjak se zagreje. Tada se leja otvori i stajnjak gaženjem ravnomemo sabija. Na mestima gde je manje sabijen, zbog većeg sadržaja kiseonika, termički procesi su burni, viša je temperatura i biljka se izdužuje. Kasnije se na tom mestu stajnjak slegne, stvara se ulegnuće u kojem se zadržava voda, što dovodi do slabijeg razvoja biljaka.
Posle unošenja stajnjaka postavlja se okvir (utiskivanjem nožice okvira u stajnjak), a zatim se prozori i leja zatvore 3-4 dana, a to se radi i sa plastenikom. Za to vreme proverava se da li se leja greje i da li je zagrevanje ravnomemo.
Zalivanjem toplom vodom stvaraju se potrebna vlaga i početna toplota, kojima se aktivira rad mikroor ganizama. Po površini se sipa negašeni kreč koji oduzima vodu i gasi se, a time istovremeno razvija toplotu. Ako stajnjak nije dovoljno topao, u njemu se mogu rasporediti zagrejane cigle ili topao stajnjak. Ako se koristi goveđi stajnjak, cela njegova površina zalije se krečnim mlekom ili negašenim krečom i tako sprečava razvoj gljiva.
Za leju i plastenike upotrebljava se zemljišna smeša. Za zemljišnu smešu koristi se plodna baštenska zemlja bez korova. To može biti i zemlja sa ledine, koja se tokom leta slaže u gomile i tako do proleća dobije dobru strukturu. Zemlji se dodaje zgoreli stajnjak ili kompost, zatim treset i rečni pesak. Stajnjak poboljšava hranljivu vrednost, a pesak i treset daju rastresitost smeši. Najčešći odnos je 2-3 dela stajnjaka, 2-3 dela zemlje i deo treseta ili peska. Ne treba koristiti zemlju na kojoj su upotrebljeni herbicidi.
Za proizvodnju rasada mogu se koristiti i drugi odnosi smeša: zgoreli stajnjak (50%), zemlja (40%) i strugotina (10%); treset (90%) i govedi stajnjak (10%); treset (80%) i strugotina (20%), ali uz dodatak po kubnom metru smeše 300-400 grama NPK đubriva. Za proizvodnju rasada paradajza, paprike, krastavaca i salate pogodna je smeša sastavljena od 70% slabije razloženog smeđeg treseta i 30% jače razloženog treseta, kao što je treset iz Gaja kod Kovina ili iz Velikog Gradišta. Izuzetno je dobra mešavina navedenih treseta i oplemenjenog zeolita Zeoplanta , u odnosu 80% treseta i 20% “Zeoplanta”.
Čist treset ne treba koristiti jer se zbog njegovih fizičkih svojstava veoma teško reguliše pravilna vlažnost, a često oskudeva u fosforu, što se odražava na rast rasada, posebno paradajza (dobija plavu boju). Kao supstrat se može koristiti smeša glistenjaka i zemlje (1:6—10).
Za gajenje rasada zemljišni sloj treba da bude 10-15 cm. Površina mora biti ravna, jer u svakom ulegnuću nakupljaće se voda i biljke će slabo rasti. Posle unošenja zemljišne smeše objekti se zatvaraju (ostaju zatvoreni 3-4 dana) da bi se zemljište zagrejalo.
Setva ili sadnja može početi kada se sterilisano ili dezinfikovano zemljište zagreje.
U proizvodnji rasada za setvu treba koristiti veoma kvalitetno seme visoke biološke vrednosti (visoka klijavost i energija klijanja). Seme je neophodno pre setve dezinfikovati preparatima za zaprašivanje kao Što su kaptan, radotiram, tiram.
Osim ovih preparata može se koristiti i kombinacija benlejta (4 g/kg) i radotirama P i temetida P-50 (5 g/kg). Radi sprečavanja virusnih oboljenja seme paprike i paradajza dezinfikuje se potapanjem u 2% rastvor masne sode (NaOH). Seme se potapa 10-20 minuta, a zatim se dobro ispere tekućom vodom i seje. Veoma dobar efekat daje predsetvena obrada semena.
Vreme setve u zaštićenom prostoru odreduje se prema vrsti, vremenu i mestu gajenja, odnosno prema klimatskim uslovima regiona. Setva u proizvodnji rasada može bitu ručna ili mašinska. Za mašinsku setvu koriste se specijalne, uglavnom ručne sejalice ili sejalice za saksije i kontejnere. Ručna setva može biti omaške na celoj površini i u redove. Za setvu omaške važno je da se seme dobro rasporedi po površini. Pri ručnoj setvi u redove markerom se označe redovi i zatim se ručno seje.
Razmak između redova je 5-10 cm(zavisno od vrste) a u redu je 1-5 cm. Setva u redove ima prednost jer se seme bolje raspoređuje. Posle setve seme se pokriva slojem sitnog, prosejanog komposta ili zemljišne smeše. Debljina sloja za prekrivanje je od 0,5 cm kod celera, 1,5 cm za papriku, paradajz i plavi patlidžan, a krupno seme kao što su dinja, lubenica, kra- stavac i tikve prekrivaju se slojem od 2,5—3 cm. Da bi biljke brže iznikle, zemljište se preknva folijom. Setva može biti i u sanduke veličine 50x30x5 cm najčešće na rastojanju od 5 cm. Seme se posle setve prekriva zemljišnim supstratom (1-2 cm) a sanduci unose u zaštićenu baštu. Da bi se ubrzalo nicanje sanduci se prekriju plastikom u vidu malog tunela.
Setva u saksije, hranljive kocke ili plastične vreće primenjuje se za sve vrste koje slabije obnavljaju koren ili koje su osetljive na povredu korenovog sistema. Koren rasada gajenog u saksijama ne ozleđuje se pri sadnji. Koriste se saksije precnika 5-10 cm i većeg za bostan, krastavac i tikve. Za gajenje rasada u zemljišmm saksijama (hranljivim kockama) koristi se mešavina hranljivog supstrata, koja se sabijanjem u specijalnim mašinama ukalupi. Za proizvodnju, osim hranljivih smeša za pikiranje rasada, odnosno za spravljanje hranljivih kocki, mogu se koristiti i ove mešavine: dva dela zemlje, deo treseta i deo peska uz dodatak oko 1-1,5 kg NPK đubriva (15:15:15), ili pak mešavina od tri dela glinovite zemlje, dva dela stajnjaka i jedan deo treseta uz dodatak oko 1,5 kg kompleksnog NPK dubriva na metar kubni. Od kubnog metra mešavine može se dobiti ručnim presovanjem u kalupima, ili mašinski, različit broj saksija.
Veličina saksija Broj saksija od1 m3 mešavine
4×4 cm 10.000-12.000
5×5 cm 8.500- 9.500
6×6 cm 6.700- 7.200
7×7 cm 2.250-2.750
8×8 cm 1.600- 1.800
10×10 cm 850-950
Za setvu u saksije, hranljive kocke ili kontejnere, treba koristiti seme visoke biološke vrednosti. Svako seme treba da daje novu biljku i zato se u saksiju seje samo po jedna semenka. Samo izuzetno, kada se sade po dve biljke u kućice, seju se po dve semenke ili ako je loše seme, seje se nekoliko semenki. Posle nicanja izvrši se proređivanje i ostavi željeni broj biljaka.
U svetu postoji veliki broj sistema kontejndske proizvodnje rasada kao što su “paper pot” sistem, “culto” sistem, sistem sadnje u fazi kotiledona i “speedling” sistem. Zajednička osobina svih ovih kontejnerskih načina proizvodnje rasada je u tome što se seme seje i rasad raste u svom supstratu, koji prožima korenov sistem, i zajedno s tim supstratom se sadi. “speedling” sistem proizvodnje rasada potiče iz SAD i naglo se širi u mnogim evropskim zemljama, pre svega u Italiji, Holandiji, Engleskoj, Madarskoj. Osnovni princip tog metoda proizvodnje rasada je da se proizvodnja obavlja u plastičnim tacnama, podloškama ili pločama sa odeljenim ćelijama. Ćelije su cilindričnog, prizmatičnog ili obrnuto kupastog oblika, prečnika najčešće od 18 do 50 mm. Donji deo ćelijeje otvoren.
Pri proizvodnji rasada tacna se podiže iznad površine zemljišta. Koren ne prorašćuje van ćelije, a zbog dovoljnog priticanja vazduha stimuliše se razvoj bočnih korenova i bolje vezuje supstrat koji nije suviše kompaktan kao kod hranljivih kocki. Punjenje ćelija supstratom, setva piliranog ili običnog semena, pokrivanje semena pokrovnim materijalom, obavljaju se na automatskoj ili poluautomatskoj liniji, mada se može raditi i ručno (za proizvodnju u manjem obimu). Veličina tacni je 60×40 cm, 50×30 cm, ili sličnih dimenzija.
U zavisnosti od dimenzija tacni, broja komora (otvora) broj ćelija se kreće od 500-2000 komada po m2. Sadnja rasada obavlja se pomoću automatskih, poluautomatskih ili običnih sadilica. Za razliku od klasično uzgajanih sadnica ili sadnica gajenih po drugim sistemima, rasad po “speedling” sistemu sadi se nešto ranije, s obzirom na malu zapreminu komora u kojima se nalazi hranljivi supstrat. Ovde treba istaći da pri proizvodnji rasada po tom sistemu hranljivi supstrat mora biti veoma kvalitetan ili se pak mora obezbediti sistem za zalivanje kojim će se unositi i potrebne hranljive materije. Osim kvalitetnog supstrata nužno je obezbediti uređaje za zalivanje sistemom orošavanja.
Karakteristično je za ovaj sistem da proizvodnja rasada traje relativno kratko. Do nicanja, tacne se mogu složiti u paletama.i držati u zagrejanom prostoru bez svetlosti, a kada počne nicanja tacne se šire u plastenicima. Ovim načinom se može postići čak i veća gustina rasada nego pri klasičnoj proizvodnji, što zavisi od izbora tacni i veličine ćelija u njima.