Kako se bere lekovito bilje
Da bi jedna biljka imala korisno i snažno lekovito delovanje kad se bude primenjivala, treba da bude uzabrana u punom razvitku, u pravo vreme: kad se sastojci kojima deluje nalaze u njoj u najvećoj količini. Ovo vreme nije za sve biljke jednako, pa ni za sve njihove pojedine delove koji će se upotrebiti. Za primer uzmimo bosiljak. Tri naučnika: Šarabo, Lelu i Hebert, pokazali su da se mirisno ulje koje se stvara u njegovom lišću postepeno seli u cveće, tako da ga za vreme cvetanja ima mnogo manje u zelenim delovima biljke. Posle cvetanja i oplođavanja cveta jedan deo ulja se vraća u zelene delove, a drugi se. izgleda, potroši. Prema tome, bosigak treba brati u momentu punog cvetanja. Iz te pojave može se izvesti zaključak da sve biljke koje daju etarsko, mirisno ulje (zejtin) treba brati kad se sasvim rascvetaju.
Nadzemne biljne delove. npr. pupoljke, lišće, vrhove grančica u cvetu. Cvetove i cvasti treba brati po suvom i sunčanom vremenu, posle rose. a nikako po kiši i nevremenu. Treba brati najlepše razvijene, zdrave biljke i sa čistih mesta, daleko od prašnjavih puteva, smetlišta i drugih zagađenih mesta.
Za skidanje kore sa korena, stabla i grana, vađenje korenja, lukovica i krtola treba imati i drugi alat sem noža i makaza: ašov ili budak.
Takođe je potrebno poneti nešto u šta ćemo stavljati nabrano bilje, najbolje je da to bude korpa od pruća, sandučić od drveta, kartonska kutija, vreća od jute, torba, kesa i slično. Sveže obrano bilje se ne sme gnječiti niti suviše natrpavati kotaricu, pogotovo ne vreću ili slično, jer se bilje prilikom nošenja još više gnječi i sabija. Tako bilje se brzo upari, zagreje, promeni boju, požuti ili pocrni i mora se baciti, Jer izgubi svaku vred- nost.
Naročito treba odvojiti biljke koje su otrovne od onih koje to nisu, jer docnije može doći do teških posledica. Zbog toga je potrebno da se biljke obeležavaju odmah na licu mesta.
Čim se berač ili biljober vrati s berbe, treba odmah da prostre biljke, cveće. lišće u tanke slojeve ili redove da bi se izbeglo usparavanje. Posle se prelazi na pravo sušenje.
Koren (Radix)
Za vađenje korena jednogodišnjih biljaka najbolje je doba pre cvetanja biljke. Koren dvogodišnje biljke vadi se u jesen. Za koren ili žile dugogodišnjih biljaka važi ovo pravilo: ne vaditi koren takve biljke ako nema već dve ili tri godine, tj. u doba kad je njihovo bujanje u punoj snazi i na vrhuncu. Jer kad su takve biljke mnogo stare, njihovo korenje postaje drvenasto i često pati od biljnih bolesti, koje mu menjaju svojstvo, npr., koren od navale (paprati protiv glista) najbolje je brati u leto ili u početku jeseni.
Koren se vadi čim se vegetacioni period biljke završi, tj. posle sazrevanja plodova. Kod nekih to može da bude već krajem leta, a kod drugih nešto kasnije pa sve do prvih mrazeva, odnosno dok ne padne sneg. Ukoliko se propusti ovo vreme koren se može vaditi i rano u proleće, dok biljka još nije počela da se razvija.
Podzemni biljni organi se mogu vaditi po potrebi i po lošem vremenu, ali je ipak bolje izabrati lep dan da se izvađeno korenje može lakše da očisti od zemlje, dobro opere u tekućoj vodi. ocedi i prosuši na suncu, uzduž raseče nadvoje ili natroje ili u kriške, ako je debelo i sočno.
Kora (Cortex)
Kora se skida sa korena, stabla i grana. Kora sa korena je obično bogatija u lekovitim sastojcima. Drvo ili žbun sa kojeg se guli kora treba da bude u srednjem dobu svog rasta, ni staro ni mlado. Skidanje kore treba obaviti u proleće, pre nego što drvo počne da buja, tj. pre listanja ili u jesen — posle listopada.
Odaberu se obično grane koje imaju 2—3 godine, odseku i sa njih oguli kora pomoću noža koji ne rđa. Ako se skida kora sa korena treba drvo ili žbun iskopati, odabrati deblje žile i sa njih skinuti koru. Kora hrasta skida se s grane kao glatka traka i bolja je nego kora sa stabla koja je više ili manje ispucala i izmenila se zbog vazduha i vlage. Kora bresta skida se takođe s grana, čisti se od spoljnjeg sloja i sprema u obliku uzanog remenja (kaiša). Kora zove uzima se od jednogodišnje grane i guli se od stabla u komade. Kora pasjakovine i krušine skida se u komade, itd.
Drvo (Lignum)
Od nekih biljaka upotrebljava se i drveni deo, tj. ono što se dobije posle skidanja kore sa korena, stabla ili grana. Takav je slučaj npr. sa drvetom kleke ili venje. U njemu ima takođe lekovitih sastojaka, doduše znatno manje nego u klekinjama, pa se zbog toga i primenjuje u nekim čajnim smešama. U drvetu nekih biljaka, koje uspevaju u tropskim predelima, ima pored tanina i crvene boje (npr. santalovo drvo) pa se upotrebljava i kao prirodna boja.
Pupoljci (Gemmae)
Pupoljci drvenastih biljaka beru se u proleće pre njihovog razvića u list (lisni pupoljci npr. od breze, topole i bora). -Pupoljci dok su mladi, zatvoreni u zaštitnim ovojnim listićima, imaju više lepljivih, smolastih, aromatičnih jedinjenja od kojih potiče i njihova lekovitost.
Od nekih biljaka koje ne uspevaju kod nas beru se i upotrebljavaju cvetni pupoljci, npr. od citvara (Stae Pob) i od karanfilića (SaguorćuŠ Pob).
Lišće (Folijum)
Liišće treba kidati u početku leta, u suve dane, jedan ili dva časa po izlasku sunca i, kao što smo rekli, kad opadne rosa. Treba ga brati u stanju punog razvića biljke, u momentu kad se organi za plođenje počnu razvijati; dakle, nešto pre cvetanja. Ovaj zgodan momenat, pored ostalog, bira se i zato što je lišće, ako je mlado, suviše vodeno, a ako je suviše staro siromašno je u lekovitim sastojcima. Pored toga, lišće pre samog cvetanja biljke ima najviše lekovitih sastojaka, npr. naprstak, njegovo lišće treba brati druge godine i pre samog cvetanja. To isto važi i za velebilje, buniku, tatulu i jedić.
List mora biti čist, zdrav, ceo i lepe zelene boje. Ne treba brati lišće koje je prašnjavo, oštećeno insektima (izbušeno, najedeno…), pegavo. šareno zbog biljnih gljivičastih i drugih oboljenja uvelo ili na drugi način neispravno. Ako list ima podužu peteljku nju treba odbaciti sve do liske, Jer u peteljci ima malo ili nema lekovitih sastojaka. Peteljka je obično debela i zbog toga list mora duže vreme da se suši.
Cvetne Grane vrtni zeljasti delovi u cvetu (Herba)
Herba je samo vršni zeljasti deo biljke u cvetu (npr. kičica, hajdučka trava, kantarion…). Bere se kad je bar polovina cvetova u cvasti u punom cvetanju, odsecanjem vršnog dela koji ne treba da je duži od 20 do 25 sm. Ne treba ga brati sa dužom stabljikom, jer je ona u nižem delu sve grublja i ne sadrži lekovite sastojke.
Ovi delovi se beru kao i lišće, tj. kad je rosa već opala; većina cvetnih grana treba da se bere u momentu razvijanja cveta, tj. pre potpunog razvića cveta. Ali aromatični, mirišljavi zeljasti vrhovi grančica sa cvetovima kao npr. ruzmarin, lavanda , majkina dušica, vranilova trava, nana itd. beru se za vreme cvetanja. To isto važi i za pelen, matičnjak.
Sve grane s cvećem (vrhovi i stabljike), a odrezane ispod cveta i vezane u kite (likom itd.), ne treba gužvati niti ih skupljati u vreće, niti im dati da se uspare, da ne bi počelo u njima vrenje, fermentacija.
Cvet i cvast (Flos)
Od svih biljnih delova cvet iziskuje najviše pažnje. On je najnežniji i ima najveću cenu i vrednost, veću nego list ili koren.
Cela biljka u cvetu , npr. đurđevak, zajedno sa korenom se ređe bere. Obično se koren odvaja od nadzemnih delova.
Često su cvetovi suviše sitni da bi se mogli brati svaki posebno. Uz cvetni i mirisni deo ponekad se nalazi i lišće biljke. obično na vrhu stabljike. U tom slučaju bere se ceo gornji deo biljke, koji nosi naziv i cvetni deo, cvetna grana. cvetni vrh, cvetna stabljika, cvetni grozd, cvast.
Plod, rod (Fructus)
Plod od jednih biljaka je suv (npr. od kima, morača…) a u drugih sočan (npr. u borovnice, ribizle, maline…).
Suvi plodovi se beru pre nego što potpuno sazre. Obično se radi tako da se odsecaju vršni biljni delovi sa plodovima i izlažu suncu da potpuno sazre i da se dobro osuše.
Sočni plodovi se beru zreli, ali se mora voditi računa da ne budu suviše prezreli, meki, oštećeni i kvarni.
Plodovi koji se mogu sušiti beru se nešto pre svog sazrevanja (npr. Šipak).
Seme i zrna (Semen)
Seme i zrnevlje sakupljaju se kad su potpuno zreli. Pri tom se mora imati na umu da neke biljke rasipaju zrelo seme iz svojih suvih plodova koji pucaju (npr. tatula, bunika, slačica, mrazovac…). Zbog toga se takvi plodovi moraju ubrati pre nego u njima seme potpuno sazre, ostaviti ih izložene suncu, na čistom mestu ili na nekoj prostirci i iz njih seme istresti ili ih omlatiti, kao pasulj, pa seme pokupiti.