Čuvanje lekovitog bilja

0

Kako se čuva lekovito bilje nakon sušenja

Dobro osušeno lekovito bilje (korenje. lišće. cvetove…) treba staviti u kese od žilave, debele tamne hartije ili u kutije (kartonske, drvene, limene), u staklene ili porculanske tegle ili slične posude koje se dobro zatvaraju, da ne bi prodrli vazduh, svetlost, vlaga, prašina, insekti i dr.

Na svakoj kesi, kutiji, tegli i sl. treba da stoji čitko napisana signatura, sa nazivom biljke (navno, po mogućstvu i latinsko ime) i datumom kad je ubrana ili kupljena.

Bilje jakog fiziološkog delovanja koje, zavisno od doze, može da bude otrovno (npr. đurđevak, gorocvet, velebilje, tatula…) treba čuvati posebno, strogo odvojeno od ostalog i tako označeno da se to na prvi pogled može uočiti, kako bi se sa njim postupalo vrlo obazrivo.

cuvanje-lekovitog-bilja-67

— Najbolje je takvo bilje i ne sakupljati, tj. ne čuvati u kući, jer predstavlja stalnu opasnost. Izradu lekova od takvog bilja treba prepustiti apotekaru.

Osušenom bilju kako je već naglašeno najviše škodi vlaga iz vazduha, jer prouzrokuje truljenje, plesnivost i druge promene koje mu smanjuju lekovita svojstva i čine ga neupotrebljivim za spremanje leka. Zbog toga ga treba čuvati na suvom mestu, zaštićenom od direktne sunčeve svetlosti i prašine. Najbolje je ako se ima poseban mali orman smešten na pogodnom mestu u kući. Takav ormančić može da posluži i za čuvanje svih drugih lekova, tj. kao domaća apoteka.

Lekovito bilje ne treba čuvati, po pravilu, duže od godinu dana, tj. Treba ga svake godine obnoviti, zameniti novim. Staro, neupotrebljeno treba baciti ili spaliti. Na taj način smo uvek sigurni da imamo kvalitetno lekovito bilje. Tamo gde nije moguće da se svake godine izvrši zanavljanje „domaće biljne apoteke“ treba to činiti bar svake druge. U tom slučaju treba pregledati, u vreme prikupljanja lekovitog bilja, u kakvom je stanju ono koje imamo od prošle godine, pa ako njime nismo zadovoljni treba ga obnoviti. Ako ustanovimo da je dobro, da ima svoj prirodan miris, da nije promenilo boju, možemo i da ga zadržimo do iduće sezone. To naročito važi za podzemne biljne organe (korenje, rizome, krtole), plodove (kim, morač…), seme (slačica…).

Pomenuti način čuvanja biljaka jedino je i moguć u domaćinstvu. Drugi je onaj koji su pronašli francuski naučnici Pero i Goris. On se sastoji u tome da se lekovite biljke, čim budu uzabrane, podvrgavaju dejstvu vruće alkoholne pare, zatim se izlažu struji toplog vazduha da ih produva i isuši. Tim načinom uništava se dejstvo raznih plesni i enzima koji se nalaze na i u tkivu biljaka i onemogućava vrenje u njima. To je, po mome mišljenju, jedna vrsta pasterizacije (kao što se pasterizuje mleko). Tako spremljene biljke daju pri upotrebi pravu fiziološku isceđevinu (ekstrakt), u kojoj se nalazi celokupna i tačno određena količina leka što ga ta biljka ima i kojim ona stvarno dejstvuje, i to s jačinom mnogo većom, jer su tu na okupu svi delujući sastojci. Ovakvo sušenje mogu da vrše apotekari. ali mogu i trgovci lekovitim biljem. kao i inteligentni ljudi u narodu koji zavole ovaj rad.


Share.

Leave A Reply

error: Sadržaj je zaštićen !!