Kako se suši lekovito bilje
Kad bi bilo moguće brati lekovito bilje preko cele godine, onda ne bi bilo potrebe da ga čovek suši i čuva. Međutim, kako to nije slučaj, potrebno ga je osušiti posle branja i čuvati kao takvo do upotrebe. Sveže biljke su podložne vrenju i drugim promenama i mogu lako da se ukvare, jer u njima ima mnogo vode. Da bi se izbegle štetne promene usled kojih biljke gube svoje lekovito dejstvo pa mogu ako se ukvare da budu i škodljive, moramo ih, odmah posle branja, da osušimo. Time ih lišavamo vode koja je jedan od glavnih uzroka neželjenih promena u njima.
Sušenje je najlakši način konzerćiranja lekoditog bilja. Međutim, taj posao je delikatan i zahteva mnogo pažnje i truda, da bi se postigao željeni cilj. Od načina kako se taj posao izvrši zavisi i docnije delovanje same biljke. Pri tom želimo da sačuvamo u potpunosti njenu lekovitost za duže vreme, tj. nastojimo da dobijemo osušenu lekovitu biljku u kojoj se nisu zbile spoljašnje i unutrašnje promene i koja po svim svojim osobinama odgovara svežoj. Drugim rečima, sušenjem treba pažljivo odstraniti skoro svu vodu iz biljke i sačuvati od promena sve sastojke u njoj. Najbolji dokaz da smo u tome uspeli je očuvana prirodna boja, prijatan miris i druge osobine koje ima sveža biljka.
Pre sušenja ubranu biljku ili pojedine biljne organe (list, cvet, koren, plod…) treba još jedanput dobro pregledati i sve što nam se učini da nije dobro (oštećen list, natruli deo kore- na…) ili da ne pripada tome (primese, drugi strani biljni delovi, nečistoće i sl.) treba da se odstrane.
Sušenje treba da se obavi odmah posle branja i što brže. Sušenje koje traje dugo omogućava razorno delovanje fermenata, vode i drugih činilaca koji umanjuju kvalitet lekovite biljke.
Pravila sušenja nalažu da se nežni biljni delovi (cvetovi, lišće, pupoljci…) suše razređeni u tanke slojeve na čistoj debeloj hartiji, drvenom stolu, na lesi, na zategnutom platnu ili sličnom, prirodno, izložene vazduhu, na promajnom mestu, zaštićenom od direktne sunčeve svetlosti, u sobi, hodniku, na tavanu, ispod trema, u ambaru i drugde. Materijal koji se suši treba da se nadgleda i češće blago prevrće da bi se ravnomerno sušio.
Biljke koje su isušene u senci ili na vazduhu sačućaju svoju boju duže i svoja svojstva bolje.
Sušenje lišća i celih biljaka
Doktor Madef kaže: „Takve biljke kao što su grčica , prosinac, dimnjača itd., koje se suše na slobodnom vazduhu treba sušiti na- polju. Ali mirisne biljke koje sadrže u sebi izvesno ulje zahtevaju da budu sušene bar u ambaru, ako nema naročito za to spremljene sušnice.“
Lišće ili cele biljke koje bi se sušile suviše dugo i polako i na vlazi poneki put izgube svoj miris i pocrne. U takvom stanju, kad pocrne, one su lišene lekovitog dejstva i katkad su za upotre- bu opasne.
Sušenje korenja
Direktna sunčeva svetlost i toplota primenjuju se za sušenje grubih i mesnatih biljnih delova (korenje, krtole, kore, plodovi i sl.), koji moraju biti izrezani u tanke kriške ili komade i razastrti u tanke slojeve. Pri tom se može koristiti čist popločani deo dvorišta, drvene lese, daske, razne pr stirke, krov i sl., vodeći računa da takva mesta ne budu pristupačna domaćim životinjama (mačke, kokoši. golubovi…) koje mogu da ga zaprljaju.
Korenje koje sadrži u sebi sluzi. kao npr. slez, itd. suši se teško. Zato ga treba sušiti u pećnici ili u pekarnici.
Sušenje cvetova, cvetnog granja cvasti itd.
Cvetovi treba da budu isušeni što je moguće hitnije, zbog tananog sastava njihovog tkiva i što se lako menjaju.
Oni nikada ne treba da budu izlozeni suncu, jer sunčani zraci uiijaju njihoku boju i razlažu njihode delotvrne sastojke.
U nekim slučajevima dozvoljava se za sušenje i direktna sunčeva svetlost i toplota za izvesne nežne cvetove (npr divizme, bulke) ili lišće, ali se sušenje mora obaviti vrlo brzo i materijal koji se suši treba da je u vrlo tankom sloju da se ne bi morao za vreme sušenja da prevrće i povređuje, što vodi gubitku prirodne boje.
Kičica, gospin cvet, bogorodičina trava, lavanda itd. mogu biti sušene u malim snopićima okačenim u sušnici, ili na promaji, zaštićenim od direktne sunčeve svetlosti.
Sušenje lekovitig bilja toplotom
Lekovito bilje može da se suši i u blago zagrejanoj pećnici ili u naročitim sušnicama koje se sve više upotrebljavaju za sušenje voća (npr. šljiva) i povrća. Pri sušenju na ovaj način mora se obratiti najveća pažnja temperaturi. U suviše zagrejanim pećnicama ili sušnicama lekovito bilje se brzo osuši, ali izgubi mnogo od svojih lekovitih sastojaka. Ovakvo sušenje naročito pogađa aromatično bilje koje izgubi veći deo svog etarskog ulja kome se pripisuje i najveći značaj u lečenju pri upotrebi takvih biljaka (npr. kamilica, pitoma nana, odoljen…). Pećnice i termičke sušare su dobre i za sušenje lekovitog bilja ako se pravilno upotrebe, naročito kad treba da se osuše velike količine lekovitog bilja a drugih uslova nema ili su loše vremenske prilike (kišovito i hladno vreme, vlažna godina…).
Prinos osušenog lekovitog bilja, tj. težinski odnos sirovog i suvog znatno varira, zavisno od biljnog organa. Sočni i nežni organi koji u sirovom stanju sadrže i do 95% vode daju mnogo manji prinos u suvoj biljci. Taj odnos se kod nekih kreće znatno preko 5:1, što znači da treba prikupiti više od 5 kg svežeg bilja da bi se posle sušenja dobio 1 kg, npr. cvetovi od: divizme (6—8:1), crnog sleza (5—8:1), lavandule (8—9:1), divljeg kestena (7:1), bele mrtve koprive (8:1), gloga (7:1), zove (6—7:1), krunični listići od bulke (9:1) itd., zatim sočni plodovi kao što su od borovnice (7:1), crne ribizle (6:1) i dr.
— Kod drugih je taj odnos obično ispod ili oko 5:1, npr. lišće od koprive (5:1), cvast od kamilice (5:1), cvet od lipe (4:1), majkina dušica (4:1), kora od krušine (3—4:1), koren od belog sleza (3—4:1), rizom od pirevine (2—3:1) itd. — Suvi plodovi, npr. od morača, anisa, kima. korijandera daju najveći prinos, odnosno najmanje gube u težini prilikom sušenja (1, 2—1,5:1). Isti je slučaj i sa raznim semenjem, npr. od slačice, lana i dr.