Svako prase obavijeno je u majčinoj utrobi svojom košuljicom, koja je obično već pukla ili pukne odmah iza porođaja. U koliko ne bi pukla sama, treba je što pre raskinuti, da se prase ne bi ugušilo.
Sa prvim pokretima mlade životinje prekine se obično i pupak. Ako se pupak ne prekine sam od sebe, onda ga treba prekinuti za jednu podlanicu ispod trbuha. Podvezivanje pupka nije potrebno.
Kod novorođene prasadi može se pupak premazati jodovom tinkturom. Mnogo je važnije paziti na čistoću staje i prostirke i ne dozvoliti da se u blizini prasilišta zadržavaju životinje koje imaju gnojne rane ili izlučuju gnoj iz materice ili iz pupka.
Novorođena prasad pužu odmah prema sisama krmače. Ako su još suviše „slaba i ne mogu puzati, onda ih treba staviti na, sisu.
Prvih dana postoji izvesna opasnost za mlace životinje da ih krmača ne prignječi kad hoće da legne. Pogotovo je to opasno ako je usled obilne ishrane postala debela i teško pokretna. Na taj način mogu nastati osetni gubitci. Zato je dobro prvih nekoliko dana prasad izneti iz obora i svako 2—3 sata ih prineti da sisaju. Ovo se preporučuje naročito noću. Najbolje je preko noći staviti prasce u dovoljno prostranu korpu sa senom, koju i zimi možemo pokriti vrećom da ne bi ozebli.
Ako se ovo odvajanje prasadi iz bilo kojih razloga ne može provesti, onda se preporučuje da se prasilište snabde zaštitnim šipkama.
Ako krmača ugine za vreme prasenja ili kratko vreme posle prasenja, onda je, razume se, teško odgojiti njen prasad. Ako je u blizini neka druga krmača koja je slučajno skoro oprasila, a nije preopterećena prascima, najbolje je njoj podmetnuti nekoliko prasadi. Ovo treba raditi oprezno da krmača ne bi primetila. U takvim slučajevima dobro je svu prasad namazati nekim zajedničkim mirisom, npr. lučenjem iz materice, kreolinom itd., da krmača ne bi mogla njušenjem razlikovati svoju prasad od tuđe. Odgajanje pomoću boce (sa kravjim, kozjim mlekom) uvek je nesigurno.
Mlade krmače su često na sisama vrlo škakljive ili inače osetljive i ne puštaju da ih prasad doji. Na ovo se mora paziti, jer takve krmače grizu prasad, a onda se događa i da ih jedu. Ovde pomaže samo dobar postupak blago glađenje vimena hladnom navlaženom rukom, umirivanje i oprezno istiskivanje sisa jer jako napunjena sisa većinom boli. U svakom slučaju ovako uzrujanu krmaču treba držati pod stalnim nadzorom.
Može se desiti da krmača ne dopusti dojenje zato, jer prasci imaju suviše oštre zube. U takvim slučajevima treba prascima pootkidati prednje zube. To se radi najbolje po moću posebnih klješta koja su napravljena samo za tu svrhu . Najbolje je pregledati zube odmah iza rođenja. Mnogi otkidaju zube svima prascima bez razlike. Od toga ne trpe prasci nikakvu štetu.
Ako krmača ima premalo mleka, što se često dešava kod prvoprasnih i kod debelih životinja, onda joj treba davati hranu koja povoljno utiče na stvaranje mleka. Najbolje sretstvo za povećanje mlečnosti je dobra paša. Ako prasci dobivaju premalo mleka onda im treba rano početi davati dopunsku hranu. Ako krmača oprasi više prasadi nego što ih može odhraniti, onda treba kržljavce odmah prvog dana odstraniti. Bolje je neko
liko prasadi manje, ali naprednih i dobro hranjenih nego velik broj kržljavaca.
Prasad koja su namenjena za priplod ostave se da sisaju 7—8 nedelja, ostala 5—6 nedelja. Odbijenu prasad treba hraniti s početka češće, dobro i obilno, ali ne suviše obilno.
Mladi prasci slabo podnose studen. Zimska prasad mogu se odgajati samo tamo gde postoji topao i suv svinjac, koji nema promaje. Temperatura svinjca ne bi smela da bude ispod 13C Odmah iza prašenja stave se prasci u toplu korpu, a onda se prinesu majci da sisaju.
Prascima treba dati mogućnosti da iz prostorije za prasenje lako izlaze u suv, sunčan ispust.