Da bi proivođač sa uspehom zaštitio živinu od bolesti, mora biti upoznat sa osnovnim pojmovima o nastajanju bolesti i reakciji obolele živine. Isto tako, potrebno je opšte znanje o merama kako najlakše sačuvati živinu od bolesti i kako s uspehom bolest suzbiti u slučaju da živina oboli.
U tom kontekstu namerni smo da iznosemo neophodne podatke o bolestima i njihovom uzroku, kao i stečena iskustva i znanja o njihovom sprečavanju.
Bolesti i reakcija organizma obolele živine
Uzroci bolesti – Pre svega, potrebno je znati od kojih sve bolesti živina može da oboli i kako bolesti nastaju. Stara je mudrost da bez uzroka nema ni posledica. Isto tako ni bolesti ne nastaju bez uzroka. Najčešći uzrok bolesti su različiti sitni po zdravlje živine štetni mikroorganizmi. Najčešće su oni toliko sitni, da ih je nemogućno videti golim okom, već isključivo pomoću običnih ili specijalnih mikroskopa. Neki sitni, za živinu štetni mikroorganizmi, izazivaju veoma zarazna oboljenja, koja se prenose sa obolelih na zdrave jedinke posredno ili putem mnogih posrednika. Najčešći prenosioci uzročnika bolesti mogu biti vazduh, zagađena hrana ili voda, glodari (miševi i pacovi) , različiti insekti. Isto tako, bolest se može preneti i nepažnjom putem prljave odeće i obuće, prljavih ruku ili zagađenih različitih predmeta.
Paraziti su nešto manji problem po zdravlje živine, odgajene na klasičan način, na dubokoj prostirci, ili u kaveznom sistemu držanja. Razlikuju se spoljašni i unutrašnji paraziti živine. Spoljašnji paraziti (ektoparaziti) su vaši, buve, šugarci, krpelji. Unutrašnji paraziti (endoparaziti) su gliste i pantljičare (člankoviti paraziti) , koje parazitiraju u organima za varenje (creva i želudac) i orga nima za disanje (dušnik). Od unutrašnjih parazita su veoma česte i male kokcidije (protozoe). Gotovo da su one redovni stanovnici creva živine. Kada se njihov broj poveća, izazivaju oboljenje poznato kao kokcidioza, koje, ako se ne spreči, može biti uzrok velike smrtnosti.
Izuzev kokcidija, svi paraziti su višećelijski organizmi, vidljivi običnim okom. Veličine su od nekoliko milimetara do nekoliko desetina santimetara, čak i mnogo duži (pantljičare) , pa ih je pregledom creva uginule jedinke lako otkriti.
Paraziti se prenose od invadiranih na zdrave jedinke dodirom ili posredno, preko njihovih prelaznih domaćina, u kojima protiče jedna faza razvojnog ciklusa parazita.
Česti uzrok oboljevanja živine može biti i neodgovarajuća ishrana (nekvalitetne hranljive materije. A posebno smanjene količine vitamina, minerala ili mikroelemenata). Pojedinačne jedinke obole i od organskih nezaraznih bolesti. Doduše, njihov značaj za odgoj podmlatka i nosilje u eksploataciji nije veliki.
Pored iznetog, postoji čitav niz uzroka koji sami ne izazivaju bolest ali slabe organizam i stvaraju preduslove da jedinke lakše obole. Zajednički naziv za sve. Ove faktore koji dovode do slabljenja organizma živine su „faktori stresa”. Najčešći faktori stresa su: prenaseljenost, nedovoljno provetravanje objekta, loši higijenski uslovi, neodgovarajuća temperatura ili vlažnost vazduha, mali hranidbeni ili pojidbeni prostor itd.
Slabljenjem organizma faktori stresa omogućuju da i manje opasni saprofitski mikroorganizmi dobiju patogena svojstva i izazovu bolest, koja se tada lako širi u jatu živine.
Karakter bolesti i dužina trajanja – Prema svome karakteru bolesti mogu biti zarazne (ako se neposredno ili posredno prenose sa obolele na zdrave jedinke) i nezarazne ako ni neposredan ni posredan način prenošenja nije mogućan.
Prema vremenu trajanja, bolesti mogu biti vrlo brzog toka (perakutne) , nekada tako brzog da pojedine jedinke uginu a da se ne zapaze znaci bolesti. S druge strane postoje bolesti sa vrlo dugim tokom i za takve se kaže da su hronične.
One mogu trajati nekoliko nedelja, meseci ili duže. Između ove dve krajnosti postoji brzi tok bolesti od nekoliko dana (akutan) ili malo sporijeg toka (subakutan).
Od nekih bolesti oboljevaju samo pilići, dok od drugih samo odrasle kokoši.
Veliki je broj bolesti koje su zajedničke (oboljevaju i pilići i odrasle kokoši).
Za one bolesti, koje prelaze od obolelih roditelja na piliće, kaže se da se prenose vertikalno (preko inficiranih jaja za nasad na izvedene piliće). A za bolesti, koje se najčešće jave posle dodira obolelih sa zdravim jedinkama, bez obzira na uzrastnu granicu, kaže se da se horizontalno prenose.
Reakcija organizma živine na bolest Organizam živine sa okolinom neposredna komunicira preko kože i sluznica. Zdrava i neprovređena koža predstavlja odličan „bedem” koji štiti organizam jedinke od nepovoljnih spoljašnjih uticaja, materija stranih organizmu i patogenih mikroorga nizama. Sluznice koje oblažu organe za disanje, varenje i izlučivanje, kao i sluznice oka, nosa i drugih šupljina, takođe su granični odbrambeni „bedem” organizma prema spoljašnjem svetu. Sluznice su, zbog finije građe, potpomognute čitavim nizom odbrambenih mehanizama i materija. U sluzi, koja pokriva sluznice i služi kao mehanička zaštita, nalaze se mnoge, za patogene uzročnike štetne materije, pa čak i antibiotske supstance.
Posebno je zanimljiva odbrambena sposobnost sluznica, zasnovana na specifičnim materijama belančevinaste prirode – imunoglobulinima. Imunoglobuline proizvode posebna vrsta odbrambenih ćelija, nazvanih limfociti, čiji su proizvodni centri ( „kasarne za regrutaciju”) , poređani oko ulaza u i duž aparata za disanje i varenje i na svim graničnim mestima gde postoji opasnost od infekcije.
Kada uzročnici bolesti, na bilo koji način, dospeju u organizam živine, nastaje „uzbuna” i najpre u akciju stupaju za mikroorganizme mnoge štetne materije koje organizam, kada je napadnut, proizvodi. Mikroorganizmi se razlažu, sa njihovim sastavom i osobinama se upoznaju odbrambene ćelije – limfociti i počinju da se stvaraju specifične materije koje neutrališu štetne mikroorganizme. Ove specifične materije se nazivaju antitela. Za razliku od ovih antitela, koje imunološki sistem živine stvara kada je napadnut i koja se zovu aktivna antitela, postoje i pasivna antitela koja se sa roditelja prenose preko žumanca na piliće, čiji imunološki sistem još nije dovoljno razvijen.
Lokalni imunitet se najbrže stvara (već posle 2 do 3 dana) na sluznicama preko kojih nastaje infekcija, ali zato i najkraće traje (oko nekoliko nedelja).
Pored lokalnog, postoji još i opšti imunitet, koji se stvara sporlje ali zato znatno duže traje. Ukoliko je napadnuti organizam ranije stvorio specifičnu zaštitu, što je slučaj u vakcinisanih jedinki, jedinka neće oboleti.
Zdravstvena zaštita podmlatka je veoma delikatan i odgovoran posao. Od njene tačne primene zavisi dobro zdravstveno stanje, smanjena smrtnost pilića u odgoju i, uz ukupnost ostalih tehnoloških mera, rentabilna proizvodnja.
Zaštita pilića od bolesti počinje zaštitom roditelja, koji stečenu otpornost prenose preko žumanca jaja na piliće u vidu pasivnih antitela. Ovaj pasivni imunitet ima značajnu ulogu u očuvanju zdravlja pilića u prvim danima života. Pored zaštitne uloge, pasivni imunitet je važan za utvrđivanje optimalnog vremena vakcinacije protiv pojedinih bolesti.
Zaštita zdravlja pilića obezbeđuje se primenom mnogih preventivnih mera, od kojih su najvažnije:
a. Opšta profilaksa ili biosigurnost,
b. Specifična profilaksa ili imunoprofilaksa i
v. Kontrola zdravlja i stanje imuniteta.
a.Opšta profilaksa ili biosigurnost – Pod pojmom opšte profilakse podrazumeva se čitav niz mera kojima se sprečava unošenje infektivnih uzročnika u jata ili, ukoliko se ovi, na neki način, unesu u objekat, preduzimanje mera kojima se ne dozvoljava njihovo širenje po objektu, farmi i okolini.
Izolacija objekta (farme) – U sklopu opšte profilakse najvažnija mera je dobra izolacija objekta (farme) , što se postiže odgovarajućom lokacijom (izvan naselja i daleko od drugih pogona industrijskog živinarstva). Pored pogodne lokacije veoma je važna i kontrola prometa farme i okoline i kontrola prometa unutar farme. Kontrola prometa se postiže ograđivanjem farme od okoline ogradom s kapijama i dezinfekcijskim barijerama za osoblje i vozila. Ograda mora da je od čvrste žičane mreže (visine minimum 2 m i ukopana u zemlju najmanje 30 sm) , pričvršćene za be tonske ili stabilne drvene stubove. Na taj se način sprečava nekontrolisan ulazak lica i životinja u krug farme i onemogućava unošenje nekog patogenog uzročnika oboljenja živine. Ulazak u krug farme se dozvoljava samo zaposlenim i službenim licima i vozilima koja su neohodna za snabde vanje, tj. za tok tehnološkog procesa odgoja podmlatka ili eksploatacije nosilja. Svaka dobro organizovana farma treba da ima, na ulazu u krug, sanitarno – administrativni objekat, u kojem radnici (i službena lica) prolaze kroz dezinfekcijsku barijeru i tuš i, u garderobi se presvlače u radnu odeću i obuću i odlaze do proizvodnog objekta. Da bi se sprečilo mešanje administrativnog i proizvodnog osoblja predviđene su zasebne trpezarije (koje komuniciraju preko šubera) i posebni toaleti. Takođe je neophodna, pri ulasku u krug farme, dezinfekcija vozila (prolaz kroz odgovara juću dezinfekcijsku barijeru) , kao i primena ostalih mera predostrožnosti, čija je svrha (da se ponovo napomene) : ne uneti u farmu neki patogeni uzročnik oboljenja živine.
Pored navedenog, potrebno je da u svakom proizvodnom objektu bude sanitarno – manipulativni prostor , u kojem se nalaze uređaji i sredstva za presvlačenje i dezinfekciju obuće i ruku i kroz koji se mora proći pre ulaska u proizvodni deo objekta.
Dezinfekcija i čišćenje objekta i opreme – Odmah po iseljavanju odgajenog podmlatka (17. nedeljnih kokica) , objekat se izđubrava, potom se i on i oprema detaljno čiste, peru i dezinfikuju delotvornim dezinficijensom.
Zatim se unese prostirka (ako je u pitanju podni sistem držanja) , hranilice i pojilice, koje se raspoređuju duž objekta; postavlja se plastična zavesa i poprečno pregrađuje prva 1/3 objekta. Hermetički zatvorenih svih otvora, sa postavljenom opremom, objekat se gasira parama formaldehida na sledeći način.
Objekat se ugreje bar na 20°C(poželjno je 22 do 26°C) , uz relativnu vlažnost vazduha od najmanje 75%. Na nekoliko mesta u objektu se postave velika metalna burad (jedno bure u ograđenu trećinu objekta plastičnom zavesom) u koja se sipa 40% formalina (tehički) , voda i kalijumpermanganat. Na 1 m3 zapremine objekta potrebno je 30 m1 formalina, razređenog sa 15 m1 vode i 15 g kalijumpermanganata (odnos između formalina i kalijumpermanganata je 2: 1). Reakcijom, koja burno nastupa, stvaraju se pare formaldehida koje prodiru u sve pukotine objekta i deluju kao odličan dezinficijens. Osoblje, koje obavlja gasiranje, mora do tančina da izvršava uputstva stručnog lica i da se u potpunosti zaštiti (odelo, kapa, obuća, gasmaska, gumene rukavice) , jer su formalinske pare štetne poljudsko zdravlje.
Pošto je nastupila reakcija, objekat se zaključava i obavezno označava da je gasiranje u toku radi izbegavanja nesrećnih slučajeva. Posle 24 sata objekat se otvara i provetrava.
Parama formaldehida može se gasirati i bez kalijumpermanganata. U tom slučaju se 40% formalin zagreva na nekom toplotnom izvoru (rešo, peć). Za ovaj način dezinfekcije potrebno je utrošiti 1 lit 40% formalina na svakih 100 m3 zapremine objekta. Objekat i oprema se može dezinfikovati i prskanjem razblaženim formalinom (1 lit 40% formalina i 9 lit vode). Navedena količina je dovolj na za 50 m2 površine objekta.
Ako je u prethodnom turnusu odgoja pilića bilo problema sa kokcidiozom, potrebno je, pored navedene dezinfekcije, i dezinfekcija amonijum slufatom i kalcijum hidroksidom (CaOH. Za svakih 100 m2 prostora potrebno je 20 kg amonijumsulfata, 10 kg živog kreča (negašenog) i 100 litara vode.
Dezinsekcija – Prenosioci pojedinih oboljenja živine mogu biti muve i drugi insekti. Da se ovim putem ne bi unosili uzročnici bolesti, potrebno je stalno obavljati dezinsekciju objekta i okoline, a posebno mesta gde se deponuje đubre. Veoma je važno da đubre bude uredno upakovano i suvo radi sprečavanja razvoja larvi muva. Stalno uništavanje larvi muva mogućno je dodavanjem u hranu ili neposredno u đubre sredstava koja ih uništavaju (1arvadex).
Deratizacija – Glodari (pacovi i miševi) su često uzrok nastajanja neke zaraze, čije uzročnike, neposredno ili posredno, unesu u krug farme. Glodari se brzo množe i velike su štetočine. Svaki pacov godišnje pojede toliko hrane koliko za isto vreme pojede jedna nosilja u produkciji. Zbog toga je potrebno svakodnevno obavljati deratizaciju raznim preparatima, vodeći računa da se ovaj posao stručno obavi: postavljaju se odgovarajući mamci po putevima kretanja glodara, uz oprez da ne dođe do trovanja ljudi ili pilića. Najčešće se za trovanje koriste sredstva koja postepeno razaraju organe za stvaranje crvenih krvnih zrnaca, što izaziva anemiju i uginjavanje glodara.
Neškodljivo uklanjanje leševa – Neškodljivim uklanjanjem leševa sprečava se širenje bolesti u objektu (farmi) i njeno prenošenje na bližu ili dalju okolinu. To se najbolje postiže spaljivanjem leševa u za tu svrhu izgrađenom krematorijumu ili bacanjem uginulih jedinki u jama grobnicu, izgrađenu za tu namenu .
Higijena napajanja – Posebna pažnja se obraća na higijenu napajanja podmlatka. Na temperaturi u objektu voda se brzo greje, a istovremeno u nju dospevaju razni otpaci hrane i prostirke. To stvara dobre uslove za razvoj mnogih mikroorganizama. Naravno, tako zagađena voda predstavlja opasnost po zdravlje pilića u odgoju. Poznato je da kvalitet vode zavisi od njenog mikrobiološkog i hemijskog sastava. U vodi za piće ne sme da bude koliformnih bakterija. Ukupan broj saprofitskih (nepatogenih) bakterija ne sme da pređe 100 mikroorganizama na 100 m1 vode. Ukoliko voda ne ispunjava navedene uslove, mora se pre upotrebe hlorisati, ali tako da voda u pojilici ne sadrži više od 1 do 2 ppm slobodnog hlora. Provera bakteriološke ispravnosti vode se obavlja bar dva puta godišnje.
Hemijski sastav vode zavisi od količine u njoj rastvorljivih soli minerala i gvožđa .
Voda za piće treba da ima pH vrednost od 6 do 8.
Povremenim pranjem pogodnim dezinficijensom, sistem za napajanje pilića se stalno održava u funkcionalnom i higijenski ispravnom stanju. Voda za vakcinaciju pilića mora da je potpuno čista i bez dezinficijensa. Da bi se sistem za napajanje pilića pre vakcinacije demineralizovao, poželjno je da se kroz njega propusti limunska kiselina. Neposredno pre vakcinacije u vodu za piće treba dodati 0, 2% mleka u prahu (posnog – obranog) radi vezivanja ostataka hlora, bakra, gvožđa i dezinficijensa.
Higijena ishrane – Zagađenom hranom se u jato mogu uneti različiti patogeni uzročnici, najčešće salmonele. Na taj je način mogućno inficirati podmladak ili izazvati intoksikaciju. Hranu treba pripremati od kvalitetnih komponenata, nezagađenih gljivicama, čiji metabolički produkti mikotoksini štetno deluju na zdravlje pilića i njihovu produkciju.
Radi sprečavanja unošenja hranom u jato podmlatka salmonela ili drugih patogenih mikroorganizama, poželjno je, ukoliko se to može, hranu pripremati po recepturi bez ribljeg ili mesnog brašna, koji su često nosioci patogenih uzrocnika, najcesce salmonela.Nabavljenu hranu u vrecama treba drzati na suvom i provetrenom mestu. Ne treba stvarati velike zalihe hrane, jer stajanjem hrana gubi u kvalitetu (smanjuje se sadržaj vitamina i esencijalnih aminokiselina). Dovoljne su zalihe hrane za 15 do 20 dana. Ako se hrana iz bilo kog razloga kvasi, treba je odmah dati u manjim količinama, koje će pilići brzo pojesti.
B. Specifična profilaksa ili imunoprofilaksa je postupak, pomoću koga, vakcinacijom, omogućavamo živini da svojim sopstvenim odbrambenim snagama, stvori zaštitu od određenih specifičnih bolesti. Postupak se sastoji od unošenja u organizam živine na različite načine i u određe nom vremenskom periodu oslabljenih živih ili mrtvih (inaktivisanih) uzročnika bolesti. Na ovaj se način podstrekava organizam živine da za relativno kratko vreme (od nekoliko dana do 3 nedelje) stvori određene mehanizme i materije kojima sprečava štetne mikroorganizme da izazovu bolest.
Ova zaštita je nazvana specifična zato što je za sticanje otpornosti protiv određene specifične bolesti mogućno koristiti samo oslabljene ili mrtve uzročnike bašte, a ne neke druge bolesti. A naziv imunoprofilaksa je dobila po tome, što se zaštita od bolesti ostvaruje pomoću imunološkog (odbrambenog) sistema živine.
Unošenje u organizam živine oslabljenih ili mrtvih uročnika bolesti zove se vakcinacija. Ona se izvodi ukapavanjem vakcine u oko i nos ili njenim direktnim ubrizgavanjem u ili pod kožu. Ili u mišićno tkivo, zatim putem vazduha (sprej i aerosol) i vode za piće. Naravno, živina koja se na navedeni način zaštićuje od bolesti mora biti potpuno zdrava, jer samo organizam zdrave živine može da stvori solidnu zaštitu od bolesti.
Radi efikasnog sprovođenja specifične profilakse pojedinih oboljenja podmlatka, potrebno je poznavanje, pre svega, njihove etiologije, vremena pojavljivanja, načina širenja, kliničkih znakova, načina dijagnosticiranja, sprecavanja i suzbijanja.
Pored iznetog, potrebno je da se, radi određivanja tačnog vremena vakcinacije pilića, zna njihov imunitetski status, odnosno kakvu pasivnu ili aktivnu zaštitu imaju protiv određenih bolesti. Imunitetski status se određuje ispitivanjem krvi pilića. Na osnovu dosadašnjih iskustava o vred nostima titrova (nivoa) antitela protiv pojedinih bolesti, predlaže se program imunoprofilakse . Program se može korigovati u zavisnosti od trenutne epizootiološke situacije u regionu u kojem je lociran objekat ili ukoliko je mogućno egzaktno praćenje imunitetskog statusa pilića.
Prema dosadašnjem iskustvu najbolji su imunitet stekli pilići vakcinisani sledećim vakcinama: RismavacCVI 988 protiv Marekove bolesti,Nobilis Ma 5 i Bronhivet I i II protiv infektivnog bronhitisa, Burzin 2 i D 78 protiv infektivnog zapaljenja burze (Gamboro) i Galivet B protiv atipične ko – košije kuge, dok su još mali, i kasnije Galivet La Sota. U 16. nedelji uzrasta podmladak se vakciniše uljnom vakcinom Poliviol-3 koja podstiče organizam pilića na stvaranje imuniteta protiv atipične kokošije kuge, infektivnog bronhitisa i sindroma pada nosivosti. Pre i posle vakcinacije dobro je davati vitamine radi jačanja organizma pilića. Tri nedelje po vakcinaciji ispituje se krv vakcinisanih pilića radi određivanja visine stečene zaštite.
Bilo da se vakcina daje sprejom, aerosolom, u vodi za piće ili ubodom u mišić, piliće vakciniše isključivo stručno lice, koje poznaju osnovna načela imunoprofilakse. Sprejom se vakciniše mlađi podmladak, jer su proizvedene kapljice, u kojima je vakcinalni virus, krupnije i pri udisanju uglavnom se zadržavaju u gornjim disajnim putevima. Kapljice koje se proizvode aerosolom su mnogo sitnije i dospevaju udisanjem dublje u disajne organe, zauzimajući veću površinu epitela pluća. Aerosolom se vakciniše podmladak stariji od mesec dana, u kojih ne nastaju postvakcinalne reakcije.
Ukoliko se vakcina daje u vodi za piće, voda mora biti potpuno čista, bez dezinficijensa (može da ubije vakcinalni virus) i drugih nečistoća (soli metala). Radi sigurnosti da nema navedenih sastojaka, obično se u vodu pre rastvaranja vakcine dodaje 0, 25% obranog mleka u prahu, koje vezuje neželjene čestice. Pri vakcinaciji sprejom i aerosolom voda mora biti takođe čista, ali se u nju ne dodaje mleko u prahu. Najbolje je koristiti destilovanu vodu.
Potrebno je znati da rastvorena vakcina ima veoma kratko delovanje (dva časa). Iz tog razloga ona se daje u malo vode, zapravo u onoj količini koju pilići mogu brzo da popiju. Preporučljivo je da se pilići nekoliko sati pred vakcinaciju ne poje da bi bili žedni i brzo popili vodu sa vakcinom.
V. Kontrola zdravlja i stanje imuniteta – Zdravstveno stanje podmlatka kontroliše se stalnim posmatranjem ponašanja pilića i uzimanjem uzoraka prostirke ili izmeta (radi laboratorijske analize) , slanjem obolelih ili uginulih pilića u specijalističke veterinarske ustanove radi utvrđivanja uzroka uginjavanja i predlaganja načina lečenja i sanacije bolesti.
Radi utvrđivanja stanja imuniteta u odnosu na pojedina oboljenja, uzima se najmanje po 20 uzoraka krvi pilića iz svakog objekta tri nedelje po vakcinaciji i dostavlja specijalističkim veterinarskim ustanovama na serološka ispitivanja. Rezultati tih ispitivanja i njihova interpretacija se koriste pri odlučivanju o daljim koracima u očuvanju zdravlja podmlatka.
Pri odgoju podmlatka na dubokoj prostirci mora se imati na umu da je u svako doba mogućna pojava kokcidioze. Da bi se pilići zaštitili od ove bolesti, u hranu se dodaju sredstva koja usporavaju razvoj (kokcidiostatici) ili ubijaju kokcidije (kokcidiocidi). Međutim, kokcidije imaju sposobnost da brzo stvore otpornost prema ovim sredstvima, naročito ako se ona duže vreme koriste. Zbog toga se preporučuje češća zamena ovih sredstava (program rotacije) ili davanje u kombinaciji dva ili više preparata (program „Šatl” ili „sendvič”). Prvi znak kokcidioze je bezvoljnost i nakostrešenost perja uz pojavu crvenkastog ili krvavog proliva. Ako se primete ovi znaci bolesti, treba odmah ot početi s odgovarajućim lečenjem.
Pored proizvodne, vodi se i zdravstvena evidencija o dnevnom mortalitetu, vremenu i vrsti vakcinacije, rezultatima ispitivanja stanja imuniteta i eventualnom lečenju. Ova evidencija je veoma važna za stručnjaka kako bi lako i sigurno utvrdio koja je bolest u pitanju, ukoliko bi se neka javila u jatu.